Pi­še: Mag­da PEter­nek


Da li uop­šte ima smi­sla pi­sa­ti ili se ba­vi­ti be­smi­slom? Da li je mo­žda ovo be­smi­sle­no pi­ta­nje? Za fi­lo­zo­fe si­gur­no ni­je, na­pro­tiv, a po­što sam ja na­klo­nje­na nji­ho­vom i te ka­ko smi­sle­nom ‘’fi­lo­zo­fi­ra­nju’’, on­da de­fi­ni­tiv­no ni­je ni za me­ne.
Da­kle, ba­vi­ti se ovim pi­ta­nji­ma, ne sa­mo kroz ovu da­na­šnju ko­lum­nu, već kon­stant­no i kon­ti­nu­i­ra­no kroz ži­vot, tre­ba­lo bi svi­ma na­ma da bu­de i iza­zov i neo­p­hod­ni na­čin tra­že­nja od­go­vo­ra na mno­ga ži­vot­na i pi­ta­nja i pot­pi­ta­nja. Tra­že­nje smi­sla u sve­mu što nas okru­žu­je i tra­že­nje smi­sla u sve­mu što nas is­pu­nja­va, kao i u ono­me či­me mi is­pu­nja­va­mo dru­ge je­ste je­di­ni na­čin da se utek­ne be­smi­slu.
One što, vje­ro­vat­no, s ki­se­lim iz­ra­zom na li­cu či­ta­ju ove re­do­ve, i što sa ne­kom do­zom ne­po­vje­re­nja oče­ku­ju da­lji tok mo­jih mi­sli ‘’ču­jem’’ ka­ko mi go­vo­re: ‘’Ka­ko oče­ku­ješ i tra­žiš od nas da se ba­vi­mo ne­ka­kvim smi­slom ili be­smi­slom, kad ‘le­ba ne­ma­mo da je­de­mo?!’’ Ne za­u­sta­vlja­ju se tu nji­ho­va ne­go­do­va­nja pa sli­je­di pi­ta­nje: ‘’Ka­ko da du­ma­mo i fi­lo­zo­fi­ra­mo kad smo na ivi­ci eg­zi­sten­ci­je? Šta ima­mo mi od to­ga, ako i na­zre­mo taj ne­ki smi­sao?’’ E, pa upra­vo zbog vas s go­mi­lom ta­kvih, mo­žda do­ne­kle i oprav­da­nih pi­ta­nja (ali sa­mo na pr­vi po­gled) ja da­nas i pi­šem o to­me. Da­kle, upra­vo ta pi­ta­nja i raz­mi­šlja­nja o nji­ho­vim od­go­vo­ri­ma uči­ni­će nas mir­ni­jim, ra­zum­ni­jim, pri­zem­ni­jim i za­do­volj­ni­jim. Ba­ve­ći se odva­ja­njem smi­sla od be­smi­sla na­sta­je pre­kret­ni­ca u na­šoj svi­je­sti, pa sa­mim tim i u na­šem sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu. Ako ne­ko mi­sli da je to kom­plek­sna stvar i da sva­ko ima svoj ne­ki smi­sao, te da je ta­ko ne­mo­gu­će na­ći kon­kret­ne od­go­vo­re, evo me­ne da ga raz­u­vje­rim. Pr­vo i naj­bit­ni­je-ži­vje­ti ži­vo­tom do­stoj­nim čo­vje­ka, bi­ti vri­je­dan, po­šten i do­bro­na­mje­ran, smi­sao je ovog ži­vo­ta. Da li je sve dru­go be­smi­sle­no? Od­go­va­ram kao iz to­pa- da, baš sve! A to sve je - sve ono su­prot­no od to­ga. Da­kle, be­smi­sle­no je bi­ti loš čo­vjek, ne­skro­man, po­hle­pan, za­je­dljiv. Be­smi­sle­no je bi­ti is­klju­čiv, po­vr­šan, za­tro­van mr­žnjom, lju­bo­mo­rom i za­vi­šću. Be­smi­sle­no je bi­ti se­bi­čan, su­je­tan i pri­mi­ti­van. Be­smi­sle­no je ži­vje­ti u mi­ru, a pri­zi­va­ti rat, i i te ka­ko je be­smi­sle­no tra­ži­ti ‘le­ba pre­ko po­ga­če. Be­smi­sle­no je baš sve ovo, jer u nje­mu ne­ma ni trun­ke lju­ba­vi, a u lju­ba­vi je sav smi­sao. Za­pi­taj­mo se-šta smo uči­ni­li i za se­be i za svo­je okru­že­nje da bi­smo bi­li bo­lji lju­di? Eto, tu je smi­sao. Bi­ti čo­vjek vri­je­dan i do­sto­jan ži­vo­ta. A šta je još be­smi­sle­no, ‘’ču­jem’’ pi­ta­nje onih, na­dam se sa­da ma­nje ne­po­vjer­lji­vih.
Be­smi­sle­no je ci­je­lo na­še si­je­lo pod po­li­tič­kim i estrad­nim ša­to­rom pri­mi­ti­vi­zma. I pje­valj­ke, i star­le­te, i skup­štin­ske ‘’strip­ti­ze­te’’. Be­smi­sle­ne su ‘’Far­me’’ , ‘’Pa­ro­vi’’ i baš svi ri­ja­li­ti žan­ro­vi. Be­smi­sle­no je bu­lji­ti u taj br­log i tro­va­ti se za­da­hom pri­mi­ti­vi­zma. Be­smi­sle­no je ima­ti te­le­fon od 500 eura, a ne­ma­ti, ka­ko vi ne­ki re­ko­ste, ni za le­bac. O, ka­ko je tek be­smi­sle­no ako ste upra­vo to vi! Be­smi­sle­no je pum­pa­ti usne, a ne zna­ti bek­nu­ti. Be­smi­sle­no je pum­pa­ti gru­di i još ne­ke is­tu­re­ne di­je­lo­ve ti­je­la, a onom je­di­nom mo­zgu što ima­mo do­pu­sti­ti da ‘’iz­du­ši’’.
Be­smi­sle­no je zvec­ka­ti oruž­jem, be­smi­sle­no je re­ći-me­ne po­li­ti­ka ne za­ni­ma, ili ne­ću da gla­sam ni za ko­ga. Be­smi­sle­no je neo­d­lu­či­va­ti i ne­u­če­stvo­va­ti u ru­še­nju be­smi­sla. Uže­go smrad sve­ga što nas za­pah­nju­je go­di­na­ma i što osta­vlja tra­go­ve u svim po­ra­ma smi­sla, mo­ra da se uklo­ni, mo­ra­ju da se pro­vje­tre svi hod­ni­ci na­še svi­je­sti i da se na­đe pro­stor za svi­je­tle i svje­že mi­sli, ide­je i ri­je­či. Te­žnja ka smi­slu i nje­go­vo gru­bo odva­ja­nje od be­smi­sla na­ša je oba­ve­za, ako že­li­mo bi­ti lju­di.
Ako sam ima­lo ras­kra­vi­la one skep­tič­ne, i ako sam pri­tvr­di­la svoj stav sa isto­mi­šlje­ni­ci­ma, zna­či da je ova pi­sa­ni­ja da­nas ima­la smi­sla. Pri­je ne­go što za­vr­šim, na­ve­šću još ne­ko­li­ko pri­mje­ra be­smi­sle­no­sti.
Da­kle, be­smi­sle­no je jur­ca­ti, ugnje­ta­va­ti vri­je­me, be­smi­sle­no je ići pred ru­du, gu­ra­ti stva­ri pod te­pih. Be­smi­sle­no je pri­ča­ti u pra­zno ili ću­ta­ti kad ne tre­ba. Be­smi­sle­no je i ne zna­ti za­ću­ta­ti. Bi­ti pre­va­rant, hoh­šta­pler, pro­da­na du­ša, uli­zi­ca, sve su to ta­ko be­smi­sle­ne tri­ce, jer smi­sao je sve ono su­prot­no od to­ga. Ono što mu je pod­lo­ga, ba­za i su­šti­na, kao što re­koh, je­ste lju­bav, a pri­zna­će­te da ona baš ni­šta ne zna o be­smi­slu.
Za­to, udah­ni­te lju­bav du­bo­ko. Otvo­ri­te du­šu i vra­ta svog sr­ca za ono što ona no­si sa so­bom. ‘’Ra­di i lju­bi, sve dru­go ne­ma smi­sla’’, gla­si sta­ra iz­re­ka. Ja je po­dr­ža­vam, a bo­ga­mi je se i pri­dr­ža­vam. I ja i moj bič. Jer be­smi­sle­nost je kič.
(Autor je pje­snik)